Emili Ratajkovski o trudnoći i otkrivanju pola deteta

Kada moj muž i ja kažemo svojim prijateljima da sam trudna, odmah nakon „Čestitamo!“ sledi pitanje „Da li biste voleli da bude dečak ili devojčica?“. Mi obično odgovorimo da nećemo znati pol svog deteta dok ne napuni 18 godina i dok nam to samo ne kaže. Ovoj izjavi se svi smeju. Međutim, ima istine u tome što im govorimo: pol je nešto što je mnogo kompleksnije od toga sa kakvim će se genitalijama naše dete roditi. Mi zaista ne znamo ko (a ne šta) raste u mom stomaku. Ko će ta osoba biti? Kakvoj ćemo osobi mi biti roditelji? Kako će ta osoba promeniti naš život? Ovo je istovremeno čudesna i zastrašujuća stvar pred kojom se osećamo i bespomoćno i ponizno.

Ja sam zagovornik ideje da se detetu nameće što je manje rodnih stereotipa moguće. Međutim, ma koliko ja želela da budem progresivna, razumem želju da saznamo pol našeg fetusa; to mi se čini kao prva prilika da saznam ko bi to mogao da bude. Dok se moje telo menja na razne čudne i nepoznate načine, utehu mi pruža to što mogu da saznam nešto što će mi pomoći da shvatim da je sve ovo stvarno.

Ponekad se setim da sam, dok sam bila mlađa, uvek zamišljala da ću imati ćerku. Sećam se kako sam se kao dete igrala sa lutkama i zamišljala sebe sa svojom budućom najboljom drugaricom. Jedna moja lutka je imala smeđe oči i smeđu kosu baš kao i ja: bila je umanjena verzija mene.

Kada ovo spomenem svom terapeutu, ona mi kaže da je ovo relativno česta pojava. Današnja psihologija prodaje ideju da ljudi mogu imati decu kako bi „ponovili“ sopstveno detinjstvo. Oni žele da srede svoj život i svoje traume tako što će početi ispočetka kao mini verzija sebe.

„Da budem iskrena,“ kažem svom mužu za vreme večere, „uopšte nisam sigurna da zaista želim devojčicu. Mislim da samo do sada nisam razmišljala o mogućnosti da ću roditi dečaka.“

„Plašim se da će jedna devojčica imati mnogo toga da postigne kao tvoja ćerka,“ odgovara on. „To je preveliki pritisak.“ Ja se naježim i setim se svoje majke i njenih priča o tome kako je bila kraljica mature, setim se da sam već sa tri godine znala šta znači reč „ljubomoran“, setim se da sam već kao mala smatrala da su lepota i moć jednaki. Molila sam se da budem lepa i štipala sam sebi nos sa obe strane pre nego što zaspim da bi ostao tako mali. Sećam se svih drugih fizički lepih majki koje sam upoznala – majki čije su ćerke zapravo njihovi duplikati. Sećam se kako su njihove ćerke još kao male delovale kao da su svesne svoje lepote, kao da su već proživele čitave živote u telima odraslih žena. Setim se kako se žene konstantno porede jedne sa drugima: u ovome smo slične, u ovome smo različite, u ovome sam bolja od nje, u ovome nisam.

„Nikada neću dozvoliti da se meni to desi,“ kažem svom mužu, ali ne prestajem da se brinem. I dalje se redovno brinem protiv podsvesne, unutrašnje mizoginije i hvatam sebe kako poredim širinu svojih kukova sa nekom drugom ženom. Ko bi mogao da zna da li ću ja moći da zaštitim svoju devojčicu od toga?

Moj muž voli da kaže da smo mi trudni. Ja mu govorim da to osećanje jeste simpatično, ali nije tačno. Žao mi je zbog toga što se DNK čitave njegove porodice nalazi u meni, ali se moja DNK ne nalazi u njegovom telu. „Jednostavno nije fer,“ kažem ja, pa se nasmejemo. To je neka vrsta šale, ali isto kao i kod izjave o polu deteta, ima tu i malo istine. Trudnoća je u suštini usamljena; to je nešto kroz šta žena sama prolazi, samo ona i njeno telo, bez obzira na druge okolnosti. I pored toga što imam divnog partnera i mnoge prijateljice koje su spremne da sa mnom podele detalje svojih trudnoća, ja sam na kraju u ovome sama sa svojim telom. Ne postoji niko ko će ovo osećati zajedno sa mnom – te oštre bolove u donjem abdomenu koji dolaze niotkuda dok gledam film, ili bolnu težinu grudi koja me sada čeka svakog jutra. Moj muž nema nikakve fizičke simptome „naše“ trudnoće, što je još jedan podsetnik koliko se muški i ženski životi razlikuju.

Instagram je postao svestan da sam trudna pre mojih najbližih prijatelja, pa čak i mojih roditelja. Moja početna strana je puna ciljanih reklama za trudničku odeću, a stranica za pretragu je ispunjena slikama beba, stomaka, strija, znakovima koji kažu „12 nedelja“, kao i savetima za buduće mame.

Jedne večeri sam prihvatila algoritam i, ležeći u krevetu, skrolovala kroz preporučene video snimke: niz žurki na kojima se otkriva pol deteta. U njima nervozni parovi stoje i čudno gledaju u ogromnu tortu ili balon. Bila sam zabezeknuta time koliko se pritiska nalazi na tim snimcima. Iako ne mogu da ih vidim, mogu da osetim prisustvo njihove publike – članova porodice i prijatelja koji se kriju iza svojih ajfona – dok se par nervozno smeje i pokušava da ostane smiren. Dok ih gledam osećam se nepristojno, kao da zurim u nešto što je veoma lično i privatno.

Nakon što probuše balon i ružičaste ili plave konfete počnu da padaju, ili jednim potezom noža otkriju unutrašnjost torte koja je obojena pastelnom bojom, ja otkrivam jednu sličnost. Ovi parovi često ne shvataju odmah šta se desilo. Ukoliko plave konfete počnu da padaju, budući otac izgleda kao da mu je pao kamen sa srca; on stavlja ruke na glavu i odmiče se par koraka. Neki čak i skoče od sreće. Sa druge strane, trudnica koja je za ovu priliku obula jako neudobne cipele na štiklu posmatra kako njenog partnera obuzima radost. Zatim se ljubazno nasmeši, pa pogleda u ostatak družine. Zar su devojčice generalno zastrašujuće za muškarce? I zar su mini verzije odraslih toliko zanimljive?

Razmišljam o svom mužu i o tome šta bi za njega značilo da ima sina. Da li se on potajno nada da će dobiti dečaka? Kada mu postavim to pitanje, on odbija da mi odgovori i kune se da mu je svejedno. Ali onda jednog nedeljnog dana gleda američki fudbal i komentariše kako bi voleo da ima jednog malog dečaka koji će to gledati sa njim.

„I devojčice gledaju fudbal!“, dovikujem mu. On sleže ramenima i smeje se.

„Tačno,“ kaže on. Ja bacam pogled na ekran i gledam kvoterbeka kako trči kao da mu život od toga zavisi pre nego što ga ogromni igrači iz protivničkog tima okruže i obore. Dižem obrvu.

„Sigurno ne želim da moj sin igra američki fudbal,“ kažem mu.

„Zaista je brutalan,“ kaže on, a ja se sećam spiska povreda koje je zadobio kada je igrao američki fudbal u srednjoj školi. Pomišljam na njegovu majku i pitam se kako je njoj bilo dok je morala da gleda kako joj sin zadobija povrede.

Jedne noći smo se vraćali sa plaže na Menhetn kada je jedan automobil pun tinejdžera projurio pored nas na mostu Košćuško. „Dečaci misle da su nepobedivi,“ reče moj muž i duboko uzdahnu. „Mislio sam da sam i ja nepobediv.“ On nije tip osobe koja bi analizirala svoje detinjstvo i često mi govori kako ga se uglavnom ne seća, ali znam da se seća kako je bio nezgodan dok je bio dečak i tinejdžer – frustrirao je svoju majku dok ne bi zaplakala, nije se vraćao kući na vreme, i generalno je voleo da krši pravila. Shvatam da je za njega sigurno bilo zastrašujuće da se suoči sa mogućnošću da će dobiti mlađu verziju sebe.

I ja strahujem od toga da imam sina, ali ne na isti način. Upoznala sam previše belih muškaraca koji se kroz život kreću potpuno nesvesni svojih privilegija, i ja sam mnogo puta doživela traume tokom svojih iskustava sa njima. I dečaci su takvi; zastrašujuće je saznanje koliko rano dečaci dobijaju osećaj kao da im sve pripada, od ženskih tela pa do sveta u celosti. Ne plašim se odgajanja „lošeg momka“, jer gotovo svi muškarci koje sam upoznala uglavnom svoju moć ne zloupotrebljavaju namerno. Ne, ja se plašim da ću slučajno podstaći baš tu nehajnost i manjak svesti koji su svojstveni muškarcima. Mnogo je lakše naučiti dete o odnosima između crnih i belih ljudi, nego o privilegijama. Kako da odgajim dete koje će umeti da voli sebe i da ga istovremeno naučim o tome kakvu će ulogu imati u svetu?

Moja prijateljica, koja je istovremeno majka trogodišnjeg dečaka, kaže mi da je mislila da joj pol nije bitan sve dok joj doktor nije rekao da će roditi dečaka. Rasplakala se baš tu, u ordinaciji. „I onda sam nastavila da plačem narednih mesec dana,“ kaže ona tek tako. Nakon teškog porođaja počela je da pati od postporođajne depresije i shvatila je koliko joj sopstveni muž smeta. Rekla mi je da je naročito mrzela to kako je mirno spavao, a napravila je i spisak stvari koje joj smetaju i držala ga u svom dnevniku. „Ne postoji ništa gore od belca koji mirno spava u patrijarhalnom svetu.“ Odmahnula je glavom. „Bilo mi je teško da prihvatim da ću na svet doneti još jednog muškarca bele rase. Ali sada ga obožavam i ne mogu da zamislim šta bi bilo da su se stvari odvijale drugačije.“ Vremenom je uspela da ponovo zavoli svog muža. Zvuk njegovog mirnog sna tokom noći postao je podnošljiv.

Uprkos mojim brigama da ću dobiti sina, kada sam pozvala najbolju prijateljicu da joj kažem da sam trudna, obe smo se složile oko zajedničkog instinkta: rodiću dečaka. „Zamišljam tamnokosog dečaka,“ kaže mi ona preko FaceTime-a, „ne znam kako, ali jednostavno znam.“ Klimam glavom i milujem crvenu tkaninu na kauču dok zamišljam kako majušni dečak leži tu, pored mene.

Svako ima svoje mišljenje o tome šta se može očekivati od dečaka ili devojčice. „Dečaci se sporije razvijaju. Oni zahtevaju više truda nego devojčice, ali mnoogo vole svoje mame!“, kaže mi jedna prijateljica i namiguje mi. „Devojčice se brže razvijaju, ali su tako osetljive!“, kaže druga prijateljica. Kako kažu moji prijatelji, ali i drugi ljudi, pol deteta utiče čak i na trudnoću: utiče na to gde se beba nalazi (dečaci su niže, a devojčice sede gore i od njih te spopadne mučnina tokom prvog tromesečja), na to šta ću želeti da jedem (ako ti se jede slatko, nosiš devojčicu!), pa čak i na to šta će me privlačiti (ako nosiš dečaka, imaćeš pojačanu želju za seksom!). Moj make up artist mi stavlja maskaru i kaže da buduće majke uglavnom nisu lepe ako nose devojčicu.

Zaista ne osuđujem nikoga zbog tih generalizacija – na mnoga naša životna iskustva utiču rodne razlike, i bilo bi neiskreno od mene da poričem da one zaista postoje. Međutim, ne dopada mi se to što ljudima namećemo rodne stereotipe, a kamoli bebama. Želim da budem roditelj koji će svom detetu dozvoliti da mi pokaže ono što jeste. Ali ipak sam svesna da će moje dete, bez obzira na sve, morati da se suoči sa neporecivim preprekama i rodnim razlikama pre nego što progovore ili se uopšte rode.

Nekada sam sebe smatrala sujevernom, a sada to vidim na drugi način. Ideja da nešto mogu da „ureknem“ i verovanje da će moje misli uticati na stvarne događaje naziva se „magijskim razmišljanjem“. To je mehanizam koji ljudi razviju kako bi se osećali kao da kontrolišu sve oko sebe.

Služila sam se magijskim razmišljanjem kad god sam želela da se nešto desi na neki način. Sada, doduše, ne pokušavam da zamislim ružičasto ili plavo ćebe u svojim rukama. Previše sam ponizna da bih sebi dala bilo kakav lažni nagoveštaj kontrole. Potpuno sam i neporecivo bespomoćna kada je u pitanju sve što se tiče moje trudnoće: kako će se moje telo menjati, ko će moje dete biti. Ali sam isto tako iznenađujuće mirna. Umesto da se plašim, osećam novu vrstu smirenosti. Već polako učim stvari od osobe koja se nalazi u mom telu. Ispunjena sam čudima.